Postovi
Dobar dan
Dakle, tako sam ja pisao i Nenadu Bachu, autoru antologijske pjesme "Tvoja majka sjajno kuha" (tko misli da se zajebavam, nek ode na www.nenadbach.com) koji navodno stipendira ljude koji bi se vani školovali. Ali ne! On je meni objasnio kako je sramota da trošim talent i da kaj ne snimim taj album već. Reko, lova. On ponovi isto. Reko Nenade, citizene of the world, znaš li ti nekoga ko bi me mogao stipendirat? Ali nenad šuti po tom pitanju, ali objašnjava kako je život težak. Nenad stipendira djevojke samo, ili ne zna bit iskren jer mi je napisao da sam mu do jaja, al da nema para. Mogao je napisat da mu smrdim, ali nije. Politički je korektan. Mi hrvati smo stvarno teži kurac od naroda. Htjeli bi bit kao neka civilizirana zemlja, ali ne možemo jer smo prevelike seljačine. Onda bi htjeli bit i iskrene seljačine, ali ne možemo, jer želimo bit prihvatljivi te moderni. Licemjerje, to se tako zove. Onda sam i Rippera zvao u vezi Tedeschog, ali veli meni on da Tedeschi ni njega ne sponzorira. Dudo iz džepa vadi lovu za bend i plaća. Nevjerojatna darežljivost. Kupi se plantaža kikirikija i njime se hrani producenta dok isti od prevelike količine neke čudne supstance u kikirikiju ne natjera spomenutog da besplatno producira. Duyvis kikirikija. A onda se jebavaju pod durexima. Šteta.
No, ko im jebe mater svima. Hrvati će ostat hrvati uvijek. Sjebani, škrti, jadni, licemjerni i nikakvi. Al zato imamo vrhunske pičke. Nego, htjedoh spomenut jednog dečka koji u Koprivnici radi glazbu. Radi to pod pseudonimom PSHE, kak ga i inače zovu te po meni radi odlično, i više nego.
http://www.4shared.com/dir/656841/588b06dc/sharing.html
Skinite si stvar "Deaf stare" i guštajte. :)
Objavio drito konj u 24. kolovoz 2006 4:05:00 | 0 komentara
i tak...
I tako sam ja slao aplikaciju u tu školu u Londonu. Reko, možda im se dopadne pa kažu ajde upao si na tu neku predgodinu ili nešto. I čekao neke tjedne. I onda mi je voditeljica odjela rekla da misli da bi čak mogao na master performance. Reko ma dončja bi kidin mi, nisam tak dobar, ali lijepo je čut da misliš tak jel, vink vink. I onda sam dobio mail da sam odista upao na master performance, i ne samo to, nego da mi odobravaju i nekakvu stipendiju. Nije velika, 1500 funti, ali je stipendija. Dobit stipendiju od faksa koji inače nikoliko ne daje stipendije (daju ih samo vanjske institucije) i upis na master performance koji je kao zadnja godina te potvrda talenta i te šeme je stvarno dražesno, lagao bih kad bi rekao da nije. No, lice mi se nije ozarilo poput jabuke iz reklame za voćni sočni proizvod. Ne, jer sa stipendijom faks košta 5 soma funti. Radije bi da su me nabili u dupe i rekli da ne valjam, iskreno. Onda bi bio ziher da je bivša bila u pravu kad je govorila da se spustim na zemlju i odaberem neku normalnu ambiciju tipa konobarenje sa ciljem imanja vlastite birtije jednom. I onda bi izabrao tak nekaj. Sumnjam da bi to bila birtija, jer nemrem zbrojit 3 kole i kavu, a pogotovo ih nemrem u kompletu donijet do nekog stola. Tu bi se događali ratovi užasa između mene, sokova, kava, kikirikija i naposlijetku mušterija koje bi nedvojbeno terao u kurac nakon kaj mi ne bi uvažili ispriku po prolijevanju kave na frizuru od tisuću kuna. Da ne spominjemo opekotine. Uglavnom, u momentu kad sam shvatio da i kad sam radio nisam imao ništa, onda malo nisam radio pa opet nisam imao ništa, pa sam opet radio i imao sam isto to ništa, i sad kad imam priliku otić van jebiga, opet nemam ništa, doživio sam stres koji bi se žešće opisivao po onim ljestvicama potresa, kada bi se iste mogle primjenit na stresu. Imam proljev, za sad. Naravno, kad sam to spomenuo majci, ona je spomenula da možda imam aids. Naravno da se od proljeva ima aids. No, ni to me ne bi čudilo. Do sada sam imao astmu, epilepsiju, operirali su mi jaje, sav sam neki zdravstveno sjeban, te pretio, vjerojatno po uzoru na amerikance. Trebao sam za uzor uzet mtv momke, ali jebiga, imali smo samo filmove sa john wayneom, a ruku na srce, taj nije nešto mršav.
Kad su mi napisali da sam upao, al da još ne znaju točno kam i kak, prvo sam se poveselio. Majka je spomenula nekog sponzora prije par mjeseci i mahala mi svojim navodnim angažmanom pred nosom tih par mjeseci. Kad sam naposlijetku shvatio da ne zna ni kak se tip zove, a bome ni broj mobitela svoje navodne prijateljice koja je link s frajerom, spustila mi se svemirska krstarica s natpisom "idiote" pred oči, te ja od iste obnevidjeh. Onda se tip odjednom nakon tih par mjeseci javio. Baš jebiga taj dan kad sam ja bio jako uporan, jel. I reko da ne da pare. To je neki tip koji gradi onu neku zgradu kod otv doma. Onu veliku. I ne znam više dal me jebe to kaj me se smatra neradnikom, vječnim demagogom, seratorom i slična sranja. Mislim da ne. Tu mislim na neke krv/meso ljude koje poznam. Mislim da mi je potpuno svejedno. Da, ovaj laptop na kojem tipkam je kupila majka prije koju godinu. Da, automobil koji polurazbijen stoji pred majčinom kućom u dubravi je isto tako ona kupila. Slušam od nje kako mi je ona kupila te stvari svaki dan otkad ih je kupila. I ne, mislim da se konačno više ne osjećam loše radi toga. I mislim da ću se s vremenom pomirit sa činjenicom da zapravo i nemam obitelj koja me podržavala u ovome kaj radim nekim konkretnim potezima, osim kupnjom laptopa, auta i nabijanja krivnje. Mislim da mi isto tako više nije bed da više nikad neću pričat s bratićem čija me je zadnja laž uvjerila u to da ne želim u životu imat čovjeka na kojeg se možeš oslonit samo kad ne viri ženi iz guzice, a to je nikad. Isto tako više ne želim od starog 50 kuna za gorivo sa urlanjem i sranjima da si konačno nađemo posao za 3 soma kuna i prestanem se zavaravat da se mogu bavit glazbom. Ni lovu za stan za koju sam trpio još više uvreda i još više sranja.
Majka koja me uvijek verbalno podržavala, koja me podržavala mastercardom otkad ga je dobila isto tako više što se mene tiče nema kam gurat svoju krivnju. Previše godina holivudskog momenta sam vidio da bi mi više prijetila infarktom, sad to može radit mom bratu. I mojoj sestri. Ako se hoće reć da sam neradnik, samo naprijed. Jesam. Volim spavat do podne, volim ništa ne radit po čitave dane drkajuć po instrumentima i volim igrat igrice te komunicirat. To su stvari koje me usrećuju. Dugo dugo nisam volio to što to volim, ne volim to ni sad. No, da i jesam zadnjih 10 godina radio u kontinuitetu, ne bi nit znao o glazbi što znam danas, nit bi skupio dovoljno novaca da s tim nikakvim znanjem nešto napravim. Moje neradništvo je ono što ja jesam dijelom i jednostavno se ne trebam borit s tim, iako me to i dalje jebe. Glazbenik sam. Teške riječi padaju. Kao dijete nisam tražio preko 10 godina astme. Nisam ni kao post adolescent tražio epilepsiju, nit sam tražio da me mali Branimir šupi nogom u jaja i veli a jebiga, htio sam u trbuh. No, to su stvari koje se jednostavno dogode. Do negdje tamo devedestosme ja nisam ni pojma imao da se vani može studirat. Ma kakvi. Negdje devedesedme sam došao do interneta, to se amigom išlo na net. I onda otkriješ irc, pričaš sa ljudima. Prvo ti je čudno da se ti spajaš po 2 sata sa 14.400 modemom, a oni su tam stalno online preko t1 veze. Al dobro. Stignem o tome.
Svirao sam ovdje s puno ljudi. Dosta njih su šupkasti likovi koji su zapravo jako zadovoljni tim sranjima koja im se pružaju. I onda sam se ja osjećao čudno. Zakaj su oni zadovoljni a ja nisam? Al sad znam. Zato kaj su polutalentirani kripli bez života, bez strasti, bez duha u tome kaj rade. Eto zašto. I onda sam ja prepotentni ego manijak kad to velim. Ma nisam, ni blizu. Oni su stvarno takvi. Pobiru najbolje kaj misle da mogu pobrat. Problem je u tome da nikad nisam mislio da je najbolje kaj mogu pobrat sviranje sa hrvatskim nazovi super bendovima. Sve je to jako zabavno, odlično, veseli, ali to jednostavno jebeno nije to. Mislio sam dugo da je problem u tome kaj su inertni pa misle da ne mogu bolje i da ne može bolje. No, nije u tom problem. Stvar je u tome da oni stvarno ne mogu bolje. I ne želim radit glazbu da bi mi ljudi lizali guzicu. Većina vas papaka tu mi je ionak popljuvala muziku, da nema edge koji mi tekstovi na blogu imaju. To je možda zato kaj u svemu kaj radimo imamo drugačiji senzibilitet. Nismo drva, guma smo. Ali za većinu vas drva, to je jednostavno apstraktan pojam. Ljudi koji su odustali od svojih snova, nikad te snove stvarno nisu imali. Ja čvrsto u to vjerujem. Jedno je ležat na krevetu pred spavanje i zamišljat da si balerina, astronaut ili neki drugi kurac, drugo je posvetit veliko razdoblje svog života tome. I trpit pljuvanja, sranja, jebanje matere. Nije pametno ić protiv struje, reć stvari koje drugi ne govore i općenito drugačije gledat stvari.
Jedni će reć da si tipičan neradnik i da u situaciji tražiš izgovor za svoj loš život, drugi će reć da si tipični alternativni papak koji nema kaj drugo za radit. Uglavnom reakcije nikako i nikada nisu pozitivne. Ali činjenica jest da se taj tipični neradnik do sad naživio više od 99% jadnih šupaka koji će ovo čitat i to s tim negativnim pogledom na stvari. I to je jedini razlog iz kojeg mi nije žao kaj su stvari ispale tak kak jesu, i kaj i dalje ispadaju tak. Ljudi u lošim vezama, na lošim radim mjestima, koji ne znaju reć ni žao mi je, ni volim te ni nikakav jebeni bitni kurac, a poglavito objasnit kaj se iza tih izjava zapravo krije, to su ljudi koji ispijaju svoje jutarnje ili popodnevne kave uz ovo štivo, ili bilo koje drugo štivo koje im se nađe pod rukom ili monitorom jer je jebeno svejedno. Bitno je ispunit vrijeme. Ljudi koji stvarno misle da je bitno reć nešto na moj tekst. Da je meni bitno, da je njima bitno, da je ikome jebeno bitno. Nije. Hipohondri, lažljivci, papci, glupače, loše majke, loše žene, loše susjede, loši kolege, glupi, jadni, bezidejni, nikakvi. To su ljudi. Ovaj svijet ionako nikad nije kreirala masa, maso. I nisam ogorčen na vas, ni najmanje. Nisam sretan s nekim stvarima koje su se meni odigrale u životu, al to s vama nema veze. Ne mogu bit ogorčen na ljude koji pojma nemaju o čemu pišem. Tipična reakcija bi bila "ali svima je teško". Istina. Nekima je teško dok dobiju otkaz, nekim ženama dok slome nokat, nekima dok se sjebu u kladionici, a nekima dok im umre netko blizak. Svatko ima svoju osobnu dramu i proživljava ju na sebi svojstven način. I ne postoji samo jedan način gledanja na stvari. Koliko ljudi dobije površni uvid u nečiju situaciju, toliko istina imamo. Svatko ima svoju istinu koja se tiče tuđeg života. I na momente, svi smo pravednici, većma u onome u čemu smo najbolji.
Ja sam strahoviti pravednik glede veza. Strašno to kužim kao. I onda serem ljudima na forumu sa - gle, postupi tak i tak. I onda ga izvrijeđam i potapšem po glavici i ramenu. I onda sam najpametniji. I onda meni neki najpametniji uleti sa savjetom glede mog života. Al nemremo to radit. Ne postoje opće istine. Koeljo je jebeni idiot. Ne postoje istine koje su primjenjive na sve. Da postoje, svi bi bili intelektualno i emocionalno iznivelirani. I zvali bi nas mravima. Ali to bi bilo dobro. Mravi su simpatični i nose kruh sa stola. Mrvice. Inteligentni ljudi se bore intelektom protiv emocije, znam ih par. Teško im je, to je strašno teško za izvest jer emocija i ti neki ljudski mehanizmi koje pokreće nisu logični. Emotivni ljudi s manjkom intelekta se bore, a jebiga, radom. Svatko od nas se bori onime kaj posjeduje. Ja nikad nisam imao sredstvo za borbu sa životom, ni blizu. Imao sam sve ostalo. Kužio sam ljude, žene, instrumente, ali ne kužim ustrojstvo jebenog života na zemlji. Države, granice, policija, ratovi, ubojstva. Na racionalnom nivou razumijem zašto i kako, ali emotivno i dalje to ne mogu shvatit. Ne mogu leć i reć - a jebiga, to je život. Ili - tako mora biti. Ne mora biti. Možda sam ja glupi hipi, iako volim tehničke geđete, ali ne razumijem to. Ali razumijem zašto ne funkcionira. Razumijem zašto institucija obitelji ne funkcionira, zašto veze ne funkcioniraju, zašto država ne funkcionira. To je upravo zato kaj su ljudi glupi, sebični, prestrašeni, pohlepni, pravedni, ponosni i sva ta sranja koja možemo metnut uz pojam čovjeka.
Ja sam sad na moru kod svoje djevojke, većma o njenom trošku. Ja nemam. Jako sam se borio s tim odlaskom i onda sam skužio da nam oboma kvarim ljeto pa sam pristao ići. Ali moram iselit iz stana jer ga više ne mogu plaćat, moram platit kaznu da ne idem u zatvor, moram popravit auto, uskladištit opremu i otić u stranu državu na bauštel. Upoznao sam oca svoje mlade djevojke sad na moru, i sad mi je jasno kako je moguće da ona bude tak dobra, draga i razumna sa samo 21. godinom. I to je nešto što mi možda vraća vjeru u instituciju obitelji. Ovo je prva obitelj koju sam ja upoznao da ima smisla, da funkcionira i da je baš onak kak je u happyend filmovima sa sredine dvadesetog stoljeća. I nigdje nisam vidio toliku količinu uzajamnog respekta. U mojoj familiji nema nikakvog respekta, samo uvrede, na sve strane. Od svih svima. I eto mi djevojke pored mene, leži, spava i baš lijepo izgleda dok to čini. Zapravo, to je stanje, ništa ne čini, ali ajde. Ja sam jedan vrlo nenačitan lik. Većina knjiga su ionako drame pune debilnih sranja, a toga sam dovoljno imao privatno, nije da me je nekaj privlačilo. No, ja ću sad tu počet pisat autobiografski tekst u nastavcima, koji bi mogao u velikoj mjeri pokrit moj život. I neću zaobilazit neke istine i sranja. Ni imena. Ni mjesta. Jednostavno ću pisat kak je bilo, a bilo je jako interesantno. Kad čovjek odluči godinu dana provest u nekoj usranoj stranoj zemlji radeć na građevini ne bi li zaradio za faks, ovakve debilne ideje se rađaju. So be it.
Objavio drito konj u 11. kolovoz 2006 18:32:00 | 0 komentara
Moja domovina
Godišnji odmor su dani u godini kad se radni narod odmara. Radni se narod odmara jer je umoran poradi činjenice da je radio. Ja nisam radni narod, a treba mi odmor upravo zato. Naime, kad si nezaposlen iz principa te potrebe, užasno iritira činjenica da se nemaš od čega odmorit. Ja bi se recimo rado odmarao od činjenice da ne mogu svirat u ovoj državi ili činjenice da su debilni ljudi sretni sa 4000 kuna i da će provest život u kreditima koje će otplaćivat i njihova djeca. Koga god pitam dal je zadovoljan s poslom koji radi, veli mi - "pa ne, ali to je život". Pa jebem ti glupu mater, kakva je to logika? Nisi sretan, al to je život. Svjestan si činjenice da postoje ljudi koji jesu zadovoljni sa životom, al to su valjda oni neki drugi, tog se ne dotikavljemo, ne? Isto tako su i neki drugi oni kojima treba pomoć, koji su u totalnom kurcu. Nećemo se maknut. Imamo svoja 4 soma i ne idemo nikam. Ne želimo znat kaj ima iznad, a bome ni ispod toga. Jer je ovdje dobro, ugodno je, prosječno i lijepo. Ne izdvajamo se. No, opet nismo sretni. Ali to je život. Tak vele.
Ovu državu vode ljudi koje živo boli kurac za ljude. Onak, gledam super ljude koji propadaju naočigled, zato jer im ovo maleno tržište ne može ništa pružit. I to se zna, svi kukaju, jer to je život. Ali kad spomeneš da bi se htio ić van obrazovat, onda te pitaju kaj ćeš tam. Da je tam isti kurac. Da mi imamo vrhunsko obrazovanje ovdje. Onda ti njima pokušaš objasnit da nije to baš to i da nemaš baš te interese, da ovdje ne postoji faks koji bi te interesirao. Onda te napadnu da nisi baš neki Hrvat. Da si kurac. Da mrziš ovu državu. I da, ja mrzim ovu državu. Fakat ju mrzim. Onak, glupo je krivit državu za sve, pa to i ne činim, nije za sve kriva. Ali da bi ju zapalio velikom bombom i onda isto tako zapaljen plesao ples vječne sreće i golemog užasa, bih. Jer mi se gadi, gadi mi se kao žohar ženama, kao pijani muž ženi, kao cvijet u kosi. Ovo je država stvorena od debila, za debile. Nemamo identitet, nemamo nikaj originalno, ne valjamo kurca. Osim nekih individualaca koji su uspjeli pobjeć i napravit nekaj sa sobom. Pa sad svi volimo spominjat Teslu i ostalu ekipu koja je nekaj napravila. A i to kaj su napravili, napravili su vani, ne tu. Jebo ti Hrvatska mater.
Objavio drito konj u 7. kolovoz 2006 9:02:00 | 9 komentara
Oh ljeto oh
Nikaj, osim kaj se zaljubih u još jedan bend, ovaj put po imenu Opeth, nema niš novog. A i tu serem, ima. Nemam za more, derfor na isto ne idem, jučer su me izjebali ko totalnog kripla u molydonu i tak. Nakon kaj sam frajeru rekao - "Ali ja sam tu 3.5 sata i ljudi koji su došli SAT vremena nakon mene su već davno gotovi" isti mi je odgovorio sa "sve je relativno". Došlo mi je da mu zabijem nogu u guzicu i objasnim da to nije apsolutna situacija nego vrlo relativna. Kad bi hodao s mojom nogom u guzici okolo. Vrlo relativno. Djevojka mi je na moru, a ja sam još jednu godinu u nizu u ovom sivilu od sotonjeg kurca od zagreba. Dobro, nije da je tak grdo il neki kurac, ali mi je jebeno dosadno i moram pretjerivat. Pojebo nas je advokat za onu prometnu, pa sad tražimo drugog. Al iskreno, da, bućkao bi se sad u moru poput loše privezane bove, poput velikih komada voća u cotovim jogurtima, poput papine misli o isusu. Auto marke ford a izrade američkog tipa je vrlo na prodaju. Nije više stvar novaca, nego sam shvatio da mrzim taj auto. Čisto to. Onak, baš ga ne podnosim kao što ovi arapi ne podnose il jedni druge il amere il kojilije već razlog iz kojeg bacaju bombe na ljude.
Neki dan sam bio u gradu i napio se alkohola. Kurac. Star sam ko netko masu star, jer ne samo da me više ne veseli pijanstvo, nego mi piva ima okus zakurac, gledam sve te ljude koji si lažu da im je zabavno dok natežu sisu pretile njemice i piju preskup pelin te jedu polupečene sendviče i mislim si - jebo mater. Da, to je jedina misao koju mogu imat. I sad, ne drogiram se, cuga me više ne veseli, osjećam se čudno. Razmišljam o gradnji kuće i eventualnim klincima za 10 godina, kad možda dobijem na lotu, jer je to jedini način da skupim neke pare. Tojest, skupit će se same, od strane hrvatske ili neke druge lutrije. S plaćom od 4 soma ziher neću gradit kuću, eventualno za pesa, a i taj neće bit pretjerano sretan. Eukanuba je najbolja hrana za pse i mačke, kaže moja sestra, a ja nemam razloga ne vjerovat joj.
Nego, glede sponzorstva za faks, kurac od slona. Emil Tedeschi me odjebo, onaj tekst za hgspot sam htio uvalit Babiću u index, šupak mi nije odgovorio na mail. A ono, jebešga. Skuplja za neki još neisplativiji auto, pa mu se ne isplati odgovarat na mailove makar sa "jebi si mater". E, Babić. Sisaj kitu. Tedeski, sisaj četiri kite sa svojim lusterom od 100 soma eura. Još neki lik je kao rekao da bi možda sponzorirao, ali tak se nije javljao da se opće nije javio. Valjda roni suze poradi repke i dalje, jer je na dan dogovorenog sastanka otišao u švabiju i od onda se ne događa, bar što se mene tiče.
Sad sam se sjetio kak je stari od moje bivše istoj nudio platit studij u inozemstvu. Čak ju je poslao u London da vidi malo kaj ima. Tam je živjela u vili s bazenom jedno 6 mjeseci i došla doma deblja 15 kila. To je bilo to. I on joj je i dalje nudio platit sranja, koliko god treba. Ali ne, to joj nekak nije leglo jer jebiga, svi prijatelji su joj tu i te šeme. Sisaj kitu, plitka kravo. Eto, malo sam bolje odma. Mislim da ne poznam nikog ko je toliko dužan koliko sam ja, a da nije država. To je vjerojatno i dobro, jer bi me taj natjerao na dodatne dugove mogućim entuzijazmom poradi istih. Neke ljude jednostavno veseli bit dužan. Uglavnom, ljeto je, vruće je, a ja vozim nekakvu vodenu klimu u gepeku i kukam kak mi je vruće. A sve zato kaj brijem da ju izvadim da bi trebao ekšli točit vodu u nju da radi. A to mi se ne da. Sretno vam ljeto.
np. Opeth - Hope Leaves (ne radi naslova, nego je jebena stvar, skinite si)
Objavio drito konj u 1. kolovoz 2006 7:32:00 | 4 komentara
