Ko vam jebe mater :)

Sing - info verzija

Objavio drito konj u 24. prosinac 2006 15:41:00 | 33 komentara

...

kad imaš 7 godina

Objavio drito konj u 12. prosinac 2006 2:08:00 | 14 komentara

Prisjetidba

    Kad sam bio mali. Kad sam bio mali, pročitao sam rat i mir, prije dvanaeste godine. Prije dvanaeste godine sam dobio osamščetvrtu od Orwella, sa jako malo godina, valjda 4 , sam čitao uskličnik u večernjem, znao sam titlove na tv, znao sam pisana slova. Bio sam čudo od djeteta. To pričam kad sam pijan. Dobro, ne sve, ali spomenem rat i mir. Bilo je to tako davno, da se ne sjećam da li je u pitanju bio rat i mir ili Ana Karenjina, iskreno. Kao mali sam zapravo volio vladu kalembera. Ludi trogodišnjak u noćnim morama stenjao je "vlado...vlado...". Dali su mi da upravljam gramofonom sam tako malen, pa sam se navuko na vladu. Odvratan prizor. Zapalio sam vatru ispod kreveta, pipao curice u vrtiću nazivajuć se velikim pipatorom, dozvolio da me susjed ucjenjuje na osnovu slične radnje, te sam mu morao davati svoje tarzan sličice, slučajno sudjelovao u rušenju dizalice na gradilištu i zajebavao sam srednjoškolce preko puta kuće tijekom sata, ljepeć se na prozor glavom. Zapravo je to ono kaj sam radio kao dijete. U kratkim momentima u kojim hormoni nisu vladali tim hiperaktivnim djetetom koje sam bio, preispitivao sam kakvoću svojih radnji i razloge iz kojih se događaju. A onda bih se recimo popeo u bager i pokušao ga upalit. U tom času bi vjerojatno naletio moj otac i najebo mi se majke fizičkom silom. Čudo od djeteta.

Odrastao sam u guba kvartu, na trešnjevci kod placa. Dane su mi ispunjavali poljaci sa svojim đinđama, skakutanje po đimni s dečkima, druženje s invalidnim likom u električnim kolicima i par starijih dečki koji su snifali ljepilo. Nisam još onda vidio poantu toga, jer sam bio uvjeren da se ljepilo koristi za druge stvar, pa sam mislio da su se jednostavno zajebali. Nisu me htjeli primit u školu sa 6 godina, jer sam kao bio prehiperaktivan, majka je objasnila. Ja sam tvrdio da nisam ja hiperaktivan, nego da su oni glupi, ali morao sam se pokorit. Jednom je neki klinac mojom glavom razbio staklo na ulazu u školsku kantinu. Moja mama je morala platit staklo. Bilo me je lako optužit za svaku pizdariju koja se u školi dogodila, jer sam bio najglasniji i najblagoglagoljiviji ikad. Meni to nije bilo jasno, pogotovo godinama kasnije, kad su roditelji ljudi s kojima sam se družio zabranjivali svojoj djeci da se druže sa mnom jer loše utječem na njih. Tu mi je postalo jasno da nije dobro bit glasan i izražavat stav, no nisam to prestao radit jer jebiga, to je kao jutarnja erekcija u mladog mladića. Prirodno. Pojavi se i moraš gađat školjku s druge strane wc-a, stiščuć pritom spolno lovilo prema dolje, ne bi li eventualno uspio pogodit školjku. No, i dalje stoji. Fakat sam se osjećao kao navijač dinama obučen u punu odoru u splitskoj pekari. Nemreš si pomoć, a nisi na svojem terenu baš.

I to me nikada nije prestalo pratit. Jebiga, kad si jednostavno nemreš pomoć i stalno moraš baljezgat nekaj, to ostaje do kraja života, za razliku od spomenute erekcije. Susjed pored mene ima dosadnog psa koji laje ne sa vau ili vu, nego sa auuuu. To mu je lavež. Mislim da je potomak moje preminule pesice, jer je ona imala najdosadniji lavež tog tipa ikad. Baš je jebeno iritantan. Mislim da je to tu negdje. I tak, iz svih škola u kojima sam bio, poželjeli su me izbacit. Nisu imali konkretan razlog, ali sam većini profesora išao na kurac. Nisam išao na kurac ženama iz hrvatskog i engleskog, ženi iz etike i kulture i nemam pojma zapravo, mislim da je to to. One su me voljele.  U osnovnoj me volio samo lik iz likovnog.

Stari od najboljeg frenda ga uvijek pita da li sam se konačno zaposlio. To je jedino kaj ga interesira. Nisam ga vidio par godina, ali da dođem do njih doma sad, donio bi mi pivu, otvorio, ponudio me cigaretama, sjeo preko puta mene i pitao: "Čuj, si ti počel kaj delat konačno?". Ja bi počeo trkeljat o tome kak snimam i sviram, te kao nešto piskaram u zadnjih par godina, ali to je to. Onda bi on rekao, gle, dragi drito, sve ti je to kurac. Tebi je jasno da nećeš moć imat stan, ženu, etc., ako ne počneš radit nekaj konkretnog. Ja bi klimao glavom, a gospođa supruga bi donijela predobru hranu. Ako slučajno dođem nakon ručka, rekla bi da pojedem kaj je ostalo il će ih bacit svinjama. Reko, isti kurac. Bring it on. I to tak izgleda godinama. Zabavno je. Nego, ovo kaj sad pišem nema poantu. Možda. Volimo se prisjećat kak smo jednom bili čuda od djece, dok bijasmo klinci, poglavito pijani. Tome je tako jerbo nas boli kurac za sve, svi misle da smo strašno pametni, a nitko nema nikakva očekivanja. A bome ne moramo ni plaćat stan i režije. I kog boli kurac za to, osim nas dok u pijanom deliriju prispomenemo kako jednom bijasmo čuda od klinaca, zatim popijemo pivu do kraja i odemo puzat po šanku, duboko uvjereni da je konobarica iznimno šarmirana našom pojavom. Možda i jest. No, ima nas više takvih i ne znam da li je to dobro ili loše. U svakom slučaju je tako.

I gledat sve te godine retrospektivno je jebeno nezahvalno, zapravo. Pisat o njima još nezahvalnije. Ali ispunjava vrijeme. A vrijeme mora bit ispunjeno, pa ću to činit.

Objavio drito konj u 8. prosinac 2006 7:24:00 | 15 komentara

Iskon Duo papci

Iskon internet, koji brine za svoje korisnike. Bez zajebancije. 17.11. kad sam uzimao Iskon internet duo uslugu, upravo tim riječima me ne je frajer dopratio u nekakvu olfo konferencijsku dvoranu tam u Preradovićevoj. Mi vam se fakat brinemo za svakog korisnika, želimo da budu zadovoljni, da budu sretni, da uživaju u našim uslugama, smiješio se smiješkom lidl gejpederskog para sa jumbo plakata diljem grada. Pitam kad će mi net bit uključen, veli frajer max. 30 dana nakon potpisivanja ugovora, a nazvat ćemo vas da se dogovorimo max. 14 dana nakon potpisivanja ugovora, smiješio se smiješkom psa pred kojim jedemo fin ručak. Nisu me nazvali dok jučer nisam otišao drito do njih žalit se da je prošlo 2 tjedna, a danas me nazvao gospodin Gordan, dežurni hihotić kojem je bilo jako smiješno to kaj mi net mogu uključit tek 2.1. Gospodinu Gordanu iz Iskon interneta je vrlo smiješno to kaj se oni ne drže dogovora, pa se smijulji. Možda je to onaj gej kojeg sam jučer vidio tam pa ga kolega škakljuca po intimnim dijelovima, pa se zato smijulji, ali iskreno mi puca kurac. Drugi prvi NIJE trideset dana nakon potpisivanja ugovora, nikako. I velim ja to njemu, i veli on da kaj onda. I onda se ja žalim, a on ponovi da on tu niš nemre. Pa se ja opet žalim, pa on veli da mora razgovarat s kolegama. I dogovori on da će doć do mene 19.12. što OPET nije jebenih 30 dana od potpisivanja ugovora. Dakle, superjadni su, glupi i gejavi šupci. Kad se sjetim koliko ti ližu guzicu prilikom potpisivanja ugovora, otišao bi tamo i jebo im mater nogom fizički, al mi se ne da. Pitanje je dal će mi uključit 19og, il su mi to rekli da ne pizdim prek telefona više no što je potrebno. A ono zakaj sam opće uzeo Iskon je činjenica da mi niti jedna druga usluga nije dostupna. Dakle, Iskon koji je u vlasništvu t-coma, ima vlastitu infrastrukturu koja tcomu nije dostupna. A u tcomu ne znaju kad će bit dostupna njihova usluga, ne znaju to nikoliko, nemaju ni čovjeka koji zna, nit itko jebeno u ovoj državi to zna. To su naše famozne firme. Mislim, tcom su šupci, ali svaki put do sad su mi uključili net na vrijeme.

Dakle, iskone, jebi si gejpedersku majku. A ako mi 19. ne uključite jebeni internet, doć ću vam doma i oštetit vas fizičkom silom. Znam di živite.

Iz ovog svega dade se zaključiti kako iskon infrastruktura koristi Nindža veštine. Ova se odnosi na nevidljivu iskon infrastrukturu, jer je obvidno da prodaju uslugu koju ne mogu fizički podržat.


Nindže su koristile tzv. "vatrene lopte", na razne načine "praveći" blještavu svetlosti koja bi, umesto da stražaru-goniču-pretplatniku interneta, pomogne da vidi nindžu i brzo reaguje, kod njega izazivala gotovo paralizu i šok neaktivnosti. Važno je naglasiti: nindža ne mora da nauči samo da bude nevidljiv već i da svoju nevidiljivost iskoristi na svakom terenu tj. da odlično poznaje teren kojim se kreće jer će, inače, i sam biti žrtva svoje nevidljivosti bilo da bude slučajno otkriven ili da nastrada u prirodnom ambisu, postavljenoj zamki, klopki.

Veština nevidljivosti, dakle, u tesnoj je vezi sa veštinama bežanja, prikradanja, korišćenja prirodnog ambijenta, prirodnih pojava, pribora i alata, psihologije i drugih znanja.
I najzad, upamtimo: nindža veština nevidljivosti obećane usluge naziva se ONŠIN ĐUCU.

Objavio drito konj u 7. prosinac 2006 11:09:00 | 6 komentara

Te neke knjige pt.2

     Izdavanje blog materijala u obliku knjige. Dakle, prijespomenuti blogeri su to učinili i vrlo mi je drago da jesu. Eto, nedavno je jedna djevojka koja voli moj blog, a kreće se u izdavačkim krugovima kontaktirala neke od izdavača jer misli da bi ja svoj blog trebao izdat. Meni je to malo čudno, jer moj blog stvarno jest blog tijeka misli, ali dobro. I sad, neki su se i javili. Jergović je recimo pročitao neke priče i rekao da mu se dopadaju. Meni je to dobro, jer ja nikaj od Jergovića nisam pročitao. No, htjedoh reć da se ne kužim baš u te spike. Jedan izdavač mi je rekao da ću u najgorem slučaju dobit kvalitetan negativan odgovor. Drugog čekam da dovrši svoju knjigu. Ono kaj sam skužio je da su ti ljudi strahovito osjetljivi na činjenicu da nisu prvi dobili materijal na čitanje, što ne razumijem. Recimo, dok snimiš album, nudiš ga svud okolo dok jedna od izdavačkih kuća ne kaže da prolazi. No, tu obvidno nije tako. Možda zato kaj se, iako se u muzici kod nas ne vrti neka lova, u književnosti vrti još manje, pa taština više dolazi do izražaja. Ili se radi o nekakvom prinicipu po kojem to funkcionira, a za koji ja nisam znao. Eto, preuredih blog ne bi li jebiga, izgledao normalnije. Učinio sam to potpuno sam, sa nikakovim znanjem i pucam od ponosa.

Malo mi je žao kaj sam onak ispljuvao noisya u zadnjem postu, jer sam kod njega na blogu pročitao da je stvarno nervozan glede spomenute knjige, ali jebiga, tak to ide. Dodao sam i svoje myspace sranje, pa sad možete tamo poslušat kaj snimuckam, a s vremenom će se dogodit i neki linkovi sa strane. Nevjerojatno je da ja nikaj nisam pisao, a i dalje sam imao 200 posjeta dnevno, i tih dana. Baš onak, koji sam mick jagger, to nije istina. I nisam tu da bi se svađao s ljudima, nikoliko, te nisam ogorčen, koliko god bi se plićem dijelu populacije moglo tako činit. Ja sam jednostavno hiperaktivni živčenjak i to je to. Daleko od toga da sam stalno živčan, do čega se moglo doć čitajuć prošli blog sa jebanjima matere dariusu, te daleko od toga da prezirem ljude koji rade osam sati dnevno, do čega je površan čitatelj isto tako mogao doć. Mislim da bi mogao ovdje pastat neke meni drage tekstove s prošlog bloga u očekivanju novih, čisto zato da se prisjetim kak je to pisat s guštom.

Nisam pisac. Skriboman sam, i to bivši možda. Jednostavno sam si u zadnjih godinu dana stisnuo autocenzuru ne bi li moja djevojka bila pod manjim pritiskom kaj je sa čovjekom kojeg se općenito smatra kretenom. I nije uspjelo. Dakle, ta situacija ne pali pretjerano. I rekoh neki dan jebiga, moram pisat iako nijesam pisac. Volim pisat, fali mi izrazit neke stvari ovdje, podijelit neke stvari s nepoznatim mi ljudima. Do problema je došlo i tako kaj svako ko mi je pratio blog dulje od 3 posta misli da me pozna, to je isto interesantna stvar. A ja se stvarno ne volim petljat u tuđe živote, pa tako ni tuđe blogove i nije mi jasno otkud ljudima poriv da dođu na nečiji blog i negativno komentiraju nekaj kaj nikako nije vezano uz njih. Kolika količina dosade se tu mora događat?

Sa strane imate link i na Caffe forum, mlad forum s puno potencijala. Trenutno se bazira na big brotheru većma, s obzirom na to da je vjerojatno forum s najvećom bazom BB poklonika koji imaju više od 15 godina, točnije, dođosmo do podatka da nam je prosjek oko 3 banke u momentu kad je Simon tak fantastično jebo Zokiju majku s tih 10 godina razlike. Kakov glupi arap. Ako Danijel ne odnese milju, ugrist ću se za gležanj. Na žalost, čini se da će to tak nekak i bit. Useri na forumu su ludi i nezaboravni. Obavezno posjetiti.

Pula, sajam knjige. Dakle, ja sam najveći debil ikad, uvaljujuć se jutarnjoj konobaresi ostavljajuć joj mail, na kaj ona govori da joj ima susjed kompjuter. A ja se smiješim šeretski, bacam rukoljub, govorim da se javi kad dođe u Zg i to. Mobitel mi nije pao na pamet ni u jebenom ludilu. U prošlom tekstu zaboravih spomenut Alidu, za koju mi se čini da ima više mozga nego kaj prosječni puk ikoliko može podnijet. Tak je fino objasnila koncept pjesama o mirni, da mislim da ni eugen to ne bi tak dobro objasnio. Vrlo suvisla i simpatična žena. Nadalje, Marko iz splita, dio one zle ekipe koja se druži s Čadežom, tip koji mrzi internet. Mrzi ga tako iskreno, da je to famozno. Jako normalan lik, bar mi se čini. Ne znam, volim za sebe mislit da dobro kužim ljude na prvu, iako sam se nebrojeno puta zajebo, pa to onda baš i ne drži vodu, ako ćemo tako.

A što se tiče gulaša i šuge, jebiga, Bookaleta je naručio njoke sa šugom. Prvo sam mislio da sam krivo čuo, al kad je par puta ponovio, kaj da mu velimo. Spominjali smo pizzu s aidsom i odrezak s ebolom, al to nemaju. Istra. Šug, brijem da se tak veli, je nekakav gulašoliki umak koji se hiće na njoke. No, htio bih ga vidjet da isto naručuje u Zg. Doduše, u dubravi bi mu vjerojatno i donijeli.

Objavio drito konj u 6. prosinac 2006 7:25:00 | 11 komentara

sa(n)jam knjige deo prvi, ostalo dok se prisjetim

Dakle, sajam knjige u puli. Zapravo ne samo sajam knjige u puli nego i predstavljanje blog knjiga u people's lounge baru u zg. Dakle, tam su knjige predstavljali noisyd, cyn oliti Zrinka Pavlić, leb i porto. Kruno Lokotar, urednik AGM-a, bio je prezenter i dežurni Bob Saget manifestacije. Mislim, jebo mater, toliko dugo nisam pisao, da ne znam dal opće više mogu napisat nekaj suvislo. Manifestacija. Pa sad, ja sam došao besplatno pit i jest, te bit moralna podrška lebu i cyn. A i jebiga, dobio sam pozivnice, pa reko ajmo. (autocenzura) Dakle, prezentacija u piplsu. A ono, bob saget je najavljivao autore, oni su čitali, leb je bio sjajan, cyn je mucala ali je imala dobru priču, porto je bio dobar, a nojzi je bio užasno loš. Ne samo činjenica da mi je ona neka žaba vuković runjić čitala tekstove, nego su mu tekstovi, na moju veliku žalost, jebeno loši. Dečko je jedan pametan te simpatičan introvert, ali nemre mi bit uvjerljiv, pogotovo s tim "prava muška spika" situacijama. Ko da mi dođe pajo patak i veli da je napisao jebački roman o tome kako je pokarao sva tri nećaka, onog baju s parama, popaja i badžu, dok mu je crvenkapica lizala guzicu. Malo vjerojatno. Ne volim kritizirat tak, al ovo je više no obvidno, pa moram istaknut. K tome je bio pomoćni bob saget. Jebiga. Nakon čitanja su nam dali komadiće kruha sa nekim sranjima gore, koje je pratio kolač jednake kvalitete. Da se razumijemo, uždro sam apsolutno sve kaj sam mogao, jer je bilo vrlo besplatno.

I sad, ja sam vrlo neočekivano dobio poziv urednika AGM-a da u puli čitam svoje tekstove. Koje kurčeve tekstove? Svi moji tekstovi su pisani u momentu i vadit ih iz konteksta momenta je idiotizam. No, plaćen hotel, dnevnica, hrana, pičke materine, reko idem te sekunde. K tome, sa mnom su išli leb i eugen, pa je moralo bit dobro. I bilo je. Pula je mrtav grad sa najglupljim prometnim sistemom ikad. Tamo se jebeno nikaj ne događa, osim konobarica emilije i branke u aperitiv baru velebnog hotela u kojem ne znaju strane jezike. Prvu večer smo se zapili ko isusovi apostoli u spomenutom baru. Upoznao sam simpatičnog geja aljošu, koji tvrdi da nije gej, nego profesor, pa zato priča nazalno, drži ručicu ko da će dobit po njoj ravnalom od profesora tehničkog, đivu nešto koji je urednik net.hr-a, ok lik, nekog njegovog štreber frenda, vladu bulića s kojim sam pijano pričao, pa kurca ne znam kaj sam pričao, porta, nojzija kojem sam pijano objašnjavao da je introvert, dočim me on pokušavao uvjerit da nije iako priča tako glasno da ga ni isus zaljepljen za uho ne bi čuo, a i priče mu čitaju neke žene ili porto, onog čadeža koji se zapravo nije ni sa kim od nas upoznao jer vjerojatno brije da nismo vrijedni, a i mi brijemo da je lik sjebani psiho pa nas boli kurac, uvredljivu pjesnikinju olju, nekog crnogorskog pisca koji vrlo sporo objašnjava kako su crnogorci spori, ali DRUGI crnogorci, ne on, bookaletu kojem ću kasnije posvetit riječ ili dvije, darka macana koji je ispao više no odličan lik i niš, to je to brijem. Da, Kruno Bob Saget Zlokotar, urednik zahvaljujući kojem sam i došao u pulu. Oh da, tu je bila i vremešna pjesnikinja iz bjelovara, gospodična Škunca. Famozna žena.

Dakle, bili smo u toj nekoj birtijici u kojoj su s cd-a svirali kurčevi maroderi brijem, il tak neš loše, ona stvar "daj daj daj", imao sam to original cd, al se nemrem sjetit. Prvu noć sam se napio ko četrdeset alibabinih prijatelja te sljedbenika, puzao po šanku uvaljujuć se emiliji konobarici koju sam kasnije slijedio na benzinsku držeć jedno oko dlanom ne bi li vidio jednostruko, te po povratku u hotel obišao pokoje selo oko pule tražeć isti. Drugi dan nisam bio raspoložen, ali nimalo. Sanjao sam golemi voltaren, sanjao sam da ga jedem jerbo je bio veličine velikog tanjura. Takvog mamurnog su me našli jebat s maroderima između svake najave, čitanja, bilo kakvog kurca. Bob saget je najavljivao, mi se pojavljivali, ja sam svoje odradio za kurac jer me jebala lampa u glavu, nisam znao kaj bi čitao pa sam čitao pjesmu od prije 2 godine, nojzija je čitao porto jer on ne zna čitati valjda. A i porto mu je priču prekinuo na pola, rekavši da je preduga. Bookaleta dakle. Pa majko isusova premila, od Tita se nije dogodio takav govor. U početku bijaše užarena masa....dinosauri...australopitek...homosapiens...kršćanstvo...kolumbo...kuen hedervari, prvi kompjuteri, windows, blog...e, tu je krenuo o blogu. Dakle, nemreš vjerovat da je on uspio nabrojit sve kombinacije državljanstva blogera i vlasnika servisa. Srbi pišu na hr blog servisima, hrvati na njihovim, makedonci na bosanskim, bosanci na... Glava nam je eksplodirala i dogodio se haos. Bukaleto, Tito bi ti bio poklonik nakon onoga, matere mi. Isusove. No, kasnije smo išli jest skupa te se družili i bio je super. Ko i bob saget dok nema mikrofon. Mikrofon pretvara te ljude u zvijeri. Zašto zaboga?

Bulić je imao super priču, iako nije čitavu pročitao. Djeluje ko normalan tip, nije mi jasno za koji kurac se druži s čadežom. Uglavnom, nije bilo loše. Bio sam pijan, leb je bio pijan ko osam malih isusa, puzali smo drugarski po šanku, dobio sam neke kalendare i sranja od organizatora, sumnjam da će mi iko izdat knjigu jer mi se čini da to sve ide po nekoj špranci u kojoj se točno zna kaj je književnost, a kaj nije, a humor se uglavnom svodi na smijanje ovoj ili onoj BITNOJ informaciji. Uključit ću vam komentare opet, al ću ih brisat ak ćete bit glup, u što nimalo ne sumnjam. Dakle, nojzi, ne se srdit na ovome, niš osobnog, štoviše. Možda se još nečeg sjetim, pa napišem, sad mi se ne da jer nemam ni kave ni cigareta, a to nije dobro. Idem u nabavku.

Objavio drito konj u 4. prosinac 2006 19:29:00 | 10 komentara